Inspiracija

Magija autentičnog izraza

Pre nekoliko dana došla sam do jedne neobične spoznaje. Dok sam se odmarala uz zvuke relaksirajuće muzike i šolju kafe, u umu mi je iskočila jedna misao – kako su ljudi uvek opušteni i nikad iscrpljeni u prisustvu deteta ili kućnog ljubimca.

Šta time hoću da kažem?

Da li ste nekad čuli da neko ko ima psa ili mačku hoće da se izoluje od životinje zato što mu treba „prostor“? I koliko često se dešava  da se upravo kroz igrice sa klincima opustimo, regenerišemo i „vratimo sebi“? Kada tako premoreni zakoračimo u taj čarobni svet i prigrlimo ova bića koja nas posmatraju bez ikakvog prosuđivanja i očekivanja, tek onda nam bude mnogo lepo.

A ti momenti su nekako posebni i dragoceni, ali nas i navode da se zapitamo jednu važnu stvar.

Ako nam u vezi, braku, prijateljskom odnosu ili na poslu treba „prostor i vreme za sebe“, koliko smo stvarno ono što jesmo u svim tim odnosima?

 Da li smo autentični i u kojoj meri živimo svoju istinu? Kakve odnose kreiramo ako ih gradimo na maskama, očekivanjima, uslovljavanjima i manipulacijama? Verujem da je težnja svakog od nas da bude prihvaćen i voljen baš takav kakav jeste.

Svi mi nekako hoćemo da iskažemo svoje emocionalne i ostale potrebe bez uvijanja, foliranja i skrivanja. Ali, još u najranijem detinjstvu naučimo da naša autentičnost i otvoreno pokazivanje emocija nisu uvek velikodušno prihvaćeni.

Šta više, nekad nam je zbog toga baš ljubav uskraćena, često moramo da se „popravimo“ da bismo dobili pažnju ili ono što tražimo, a još češće su naše emocije poput ljutnje, besa, negodovanja ili tuge etiketirane kao „loše“ ili „negativne“.

Onda se zapitamo šta je to što sa nama ne valja ako se osećamo tako. Na taj način dolazi do guranja određenih sadržaja „pod tepih“, odnosno duboko u podvest i opšte praktikovanog „zaključavanja u pogrešnosti“.

Ali, šta ako kolektivno treba da radimo na podizanju svesnosti u vezi sa ovim? Šta ako bi samo dopuštanje i prihvatanje emocija ljudi i njihovih potreba bez sankcionisanja i prosuđivanja bilo mesto za promenu koju svi tražimo?

Svako od nas ima svoj doživljaj stvarnosti, svoju „perceptualnu realnost“. Svako gleda iz svog ugla, kroz prizmu sopstvenih uverenja. I u te tuđe realnosti uglavnom ne ulazimo. One nas ili odbijaju, pa bežimo, ili nas užasno iritiraju, pa dolazi do sukoba, ili se u najboljem slučaju slažemo i ugodno nam je.

Međutim, šta ako je voljnost da se u tuđu perceptualnu realnost zakorači i u njoj učestvuje bez osuđivanja glavna tačka preokreta koja bi promenila čak celu kolektivnu realnost? Da li ste spremni za tako nešto? Koliko bi onda božanska iskra koja postoji u svakom od nas mogla da se ispolji slobodno i nesputano?

Svi smo mi jedinstveni otisak božijeg prsta. U autentičnosti nema ponavljanja, pa je ona stara „niko kao ja“ krajnje istinita izjava. Ako nam je Tvorac dao takav dar, ko smo mi onda da ga oduzimamo – sebi i drugim ljudima?

Da biste se vratili svojoj suštini i negovali autentičan izraz, povežite se sa svojim telom i budite u pitanju. Oslobodite se svih pritisaka u vezi sa tim šta će ko da kaže. Puštajte kočnice češće nego što ste naučeni i posebno dajte gas tamo gde bi drugi stali.

Ja sam to odavno počela da praktikujem. I to je bio moj izbor. A šta vi birate za sebe i svoj život? Šta je potrebno da se pokrene magija autentičnog izraza kroz vas, u vašem životu?

Sa ljubavlju,
Junkie Soul – Jelena Stefanović

Related posts

Zašto je promena percepcije bitna?

Izabela Sidawi

Magija verovanja

Jelena Stefanović

Supernovo Ja

Marija Bošković

Leave a Comment

Call Now Button